Ирена:Чувари

pointedly-white-wolfЕво!

Стојим на рубу-

Отаџбине моје.
Ходам линијом пресека-
Путева неких који не постоје
Царство је ово моје-
Наше!
Ко је пустио зверове?На беле вукове!
Па из шуме немо посматрају?Завијају!
Утваре осенчене,ликом мојим.Рекоше да стоје.
Лик се у лику крије,мирисом открије.
Знакови мога пролажења,земља цела.
Кад заигра камен на камену под плавим пламеном…па открију хумке под земљом сакривене,маховином прекривене.
Нисте скривали мене,улепшавали сте вас.Туђом круном главе крунисали.Господаре своје за дукате издавали.Свето ништа нисте имали.
Давали из туђих имања.Знали од туђих знања.
Грех је када од свега направите прах и пепео.Мука моја,зној облила,жиле моје попуцале,ноге ме од терета издале ал створих.Ни из чега нешто.
Стварање!
Стварајте!
Од створеног ништа не начинисте.
Каљуга.Замислили да ако се довољно ниско разум спусти да ће брана да попусти.Покида место,сусрета,двеју сила.
Сила више није сила,не удара више јавно.Сада пређосмо на ниво изнад па мучимо одавно.
Бели вукови,зубе наоштрили…Кренули…Сви видели…Приближили се,па нестали…
Ноћу стражу чувају,дању шумом сневају…

Драган Симовић: СЕТНА ПЕСМА

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

 кад под ветром повијају главе.

 

Свирале су тополе над водом,

сетну свирку једне кишне ноћи,

док сам млађан киснуо под сводом –

јер је драга рекла да ће доћи.

 

Бејаше то у једно пролеће,

 кад ја бејах још млад, зелен соко;

 ни те ноћи, ни ноћи следеће –

 никад више не виде је око!

 

Од тада је прошло много лета.

 Као некад, али седих власи,

седим сетан испод тих дрвета,

и још чекам, да ми се огласи.

 

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

Драган Симовић: ИСТЕ ВАТРЕ ЈОШ ОБЗОРЈЕМ ГОРЕ

dragan simovic

 

 

Зелен-пољем испод плава свода,

као негда, давно, у свит-зоре,

уз свирале ветра, жубор вода,

исте ватре још обзорјем горе.

 

Све је исто и у мојој души –

кад имадох тек двадесет лета:

исту песму ветар ми певуши;

иста туга, иста вечна сета.

 

Све што мину – можда се и врати,

у будући један освит зоре,

јер нас иста љубав вазда прати,

као ватре што обзорјем горе!

Драган Симовић: ПУТ УНУТАРЊЕГ ЗНАЊА

dragan simovic

 

Песму посвећујем свим ВедСрбима и ВедСрбкињама, што достојно корачају Путем Унутарњег Знања.

 dragan simovic portret

 

 

 

Знање је узрок Вере.

Вера је последица Знања.

Да није Знања не би било ни Вере.

Вера после Знања јесте Освешћена Вера.

Вера пре Знања јесте Слепа (Неосвешћена) Вера.

Знање је Веда, а Веда значи Унутарњи Вид,

Унутарње Знање – Знање Бића, Знање Суштаства.

Наши су Божански (Ведски) Преци нагласак стављали на Знање (на Веду), на Унутарње Зрење.

Вера наших Предака бејаше Освешћена Вера, Вера Знања, Вера у Знање.

ВедСрб значи Срб Који Зна – Срб од Знања Богова.

Наши су Божански Преци знали своје Богове, зато им је Знање било испред Вере.

И не само што су знали своје Богове, већ су их и познавали онако како су се између се познавали.

Општили су живо са својим Бозима (Боговима), онако како истородници опште између се, једни са другима.

Све потоње (туђинске) вере (религије) нагласак стављају на неосвешћено (слепо и беспоговорно) веровање, док Знање посве одбацују, или га презиру.

Све потоње вере јесу вере без Знања.

Што мање Знања, све послушнији и све покорнији верници!

Зато све савремене вере (религије) имају своје војске неосвешћених и заслепљених верника, који негују мржњу према другим неосвешћеним и заслепљеним војницима-верницима.

Све савремене вере (религије) почивају на верском фанатизму (лудилу), које води ка уништењу народа и раса.

Савремени верници слепо верују у своје богове које никада нису видели.

Зато и прогоне, убијају и спаљују оне који посумњају у веру без Знања; оне који не желе да верују у богове које нису никада познали.

Верско лудило производи све врсте лудила –

све до уништења, све до самопоништења човечанства.

Из верског су фанатизма произишли сви потоњи фанатизми, све потоње разарајуће и уништавајуће идеологије.

Сви ратови су вођени из верског фанатизма, свеједно да ли се тај фанатизам зове религијом или идеологијом.

Један фанатизам рађа други фанатизам.

Кршћански фанатизам породио је бољшевички фанатизам, а бољшевички је фанатизам потом породио мундијалистички фанатизам.

Сва лудила у свету, сви светски ратови, јесу последица незнања које су религије вековима неговале и одгајале.

Из религија је протерано Знање, да би се од верника створило крдо за кланицу.

Религије неће Човека од Знања, већ човека од незнања.

Хоће послушника, покорника и беспоговорног роба.

ВедСрбство јесте Знање Богова, Знање о Створитељу, Знање о Духу Стварања, Знање о Вечном Животу.

Ево одговора на питање, зашто већ вековима прогоне, сатиру и затиру ВедСрбе!

ВедСрбство није појам који се, превасходно, односи на збирну именицу једне издвојене родовне заједнице, већ се у том појму, надасве, садржи мировозреније, поглед на свет, поетика живота и живљења –

Пут Знања, Пут Сазнања, Пут Познања!

Драган Симовић: ПРАСКОЗОРЈЕ ЧАРОБЊАКА

 

 

 

Када ме један човек

упита:

шта је битно? –

 рекох му, да је битно

само оно што нас

 из сеновите долине смртности

узноси на висинске

 пропланке бесмртности!

 

Све друге ствари,

наставих,

 могу бити важне

 или значајне,

 али само једна

једина ствар је битна –

да се из света

људске пролазности, гле,

винемо у светове

божанске

непролазности!

Драган Симовић: ИСТИНИТЕ РЕЧИ

dragan simovic

 

 

Истините речи

описују звездани круг,

и вазда се снова  враћају

 пра-почелу своме.

Речи су бића

 у невидљивим световима;

бића што с нама путују

из света у свет.

На својим путовањима

 кроз тајинствене светове,

собом носимо речи

 које смо најчешће

 казивали.

Да ли ћемо отићи у Небо

 или у доње светове,

то зависи од речи

с којима смо

живели.

Заиста,

од речи које казујемо,

зависи наша судбина

у једном будућем

 звезданом

животном току.

Драган Симовић: ДОЛАЗЕ ДАНИ РАДОСТИ

dragan simovic portret

 

 

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, невесто моја,

у пољу жита зрела,

с вечери од румен-руја,

 под звездама јасновидим!

 

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, лепојко сетана,

очију пролетњег неба,

што тугујеш у сутон вечерњи,

 под јасикама

 танким и витим,

у пољу свирала ветрових!

 

Долазе дани радости,

 дани милине и љубави –

радуј се, душо моја,

 што блудиш низ далека

 звездана јата,

у плавет-зеленом

прстену Вечерњаче,

 тамо иза снова снитих,

иза шутње и тишине!