Нема здраве и јаке Нације, без здраве и јаке националне духовне и културне елите!
То је оно што су Древни звали Племством, Аристократијом.
Племство је Стожер, Божанска Оса, Вертикала Нације.
Племство је увек будно, попут савесног и одговорног стражара, који бдије и помно осматра са највише куле Нације, са највише куле Народа, Рода, Племена и Родине.
Србски проблем већ одавно, можда вековима, јесте управо то – немање националне духовне и културне елите!
Сви погроми, све пошасти у двадесетом веку, сва србска страдања, све је то, уистини, последица немања Србског Духовног Племства.
Све наше приче садање о родољубљу и патриотизму, сви наши покушаји да изиђемо из мочваре у коју смо давно упали, сва наша чињења и нечињења, и сви подвизи наши да се као Народ усправимо, да осмислимо и створимо здраву и јаку Државу, понављам, све то скоро бива без Сврхе и Смисла, зато што немамо Духовно Племство, зато што немамо Вертикалу.
Шта је у самој бити Духовно Племство?
Духовно Племство је за Нацију оно што је Домаћин за Породицу!
Да ли може да напредује и, да се здраво духовно развија, она Породица у којој нема Домаћина?
Наравно да не може!
Такве се породице брзо осипају, урушавају и изумиру.
Такве породице брзо захвати деградација и декаденција, а то у преводу значи, свака телесна, душевна и духовна болест.
Е, видите! То исто се дешава и са Нацијом без Племства; а Племство је само друго име за националну духовну и културну елиту.
Истина, Племство има своју цену.
Скупо је!
Али, зато Нацији без Племства бива још скупље!
Са једне стране, Племство има своју цену, но, са друге стране, одсуство Племства има три пута већу цену!
У другој половини деветнаестог века почело је, некако тихо и стидљиво, да се, као ружин пупољак, замеће и поступно развија Србско Духовно Племство. И све је тако неприметно текло до Првог светског рата. У Првом светском рату Србски је Народ доживео велико страдање. Скоро да је преполовљено Биће Србства.
Преполовљено је и Духовно Племство.
Са стварањем Југославије, ионако већ ослабљено, Србско је Племство скрајнуто устрану, потиснуто на маргину друштвених збивања.
И сама творевина, по својему унутрашњем и унутарњем устројству, коју зовемо Југославија, није била наклоњена Србском Племству.
Јесте била наклоњенима неким другим Елитима, али србској – никада!
У Другом светском рату, поново велико Србско страдање, и поновно грозно затирање Елите.
Оно мало преживелих од Србске Елите, комунисти су извели пред зид смрти, у позну јесен 1944. године.
Тако смо деведесете године дочекали без икакве Елите, и тада смо, као Породица без Домаћина, доживели да нас васцели свет сатанизује, онако како ниједан народ у повесници човечанства никада није био сатанизован!
Шта значи сатанизовати један Народ?
То значи, песнички речено, објавити да је тај и тај Народ дивљач за одрестел. Дивљач коју је дозвољено, штавише, и пожељно, без милости убијати!
Шта нам је сада чинити?!
Једини ваљан одговор био би, да, ма како то било мучно и болно, изнова, из пепела, из нечега и ничега, како год знамо и умемо, снова васпостављамо Србско Духовно Племство. Али, Србско!
Јер ово што тренутно имамо, ова такозвана културна елита, то није ни културна, ни елита, а поготову није –
Србска!
Ово што сада имамо, што се зове културном елитом, то више ради против Срба него за Србе.
Ова такозвана културна елита, уистини, презире све што је Србско!
Мора, заиста мора, из пепела, из нечега и ничега, да снова, као жар–тица, као феникс, васкрсне Србска Елита!
Србска Дијаспора, и србски успешни и богати појединци, могу у томе чину да одиграју главну улогу.
Могу, ако желе и хоће!
Политичари, странке и партије, све је то једно Велико Ништа без Стожера, а Стожер је Духовно Племство!
dragansimovic 