Драган Симовић: СВЕ СЕ ДЕШАВА ОВДЕ И САДА

 

 

 

Вера мора да буде жива.

 

А биће жива само онда када происходи из Свести.

 

Зато што је Свест увек Садашњи Тренутак.

 

А Садашњи Тренутак јесте Вечно Сада.

 

Када говорим о својим Боговима и Прецима, ја их не видим у неком давно минулом времену, у некој Тајинственој Древности, већ их налазим Овде и Сада.

 

Ја сам са њима у Овом Тренутку. Ја сам у Једном Те Истом Присуству са Њима.

 

Овај Тренутак јесте веома битан.

 

Он је и Суштина и Кључ свега.

 

Сварог и Перун, Световид и Лада, Србона и Дика, Даждбог и Велес, Ор и Стрибор, Асколд и Мокош, Триглав и Свебох, као и сви ини Богови и Преци, у Овоме Часу, у Овоме Трену Вечности, обитавају и јесу, како у мени тако и у мојему окружењу.

 

Не занимају ме векови минули и будући, већ управо Овај Тренутак.

 

Заиста, седамдесет и седам или стотину и седамдесет и седам векова није ништа друго до ли Овај Тренутак, Ово Вечно Сада.

 

Наш Стваралачки Дух није заточен у повесничком илити историјском времену; наш Стваралачки Дух је слободан, изван свакога времена условљености и пролазности.

 

ВедСрби Стриборјани јесу наши савременици.

 

Наши су Богови такође наши савременици.

 

Када се усаобразимо са Језгром Садашњег Тренутка, и када се ужижимо на Садашњи Тренутак, ми више нисмо у Времену, него у Вечности.

 

Хајде тако да гледамо и да созерцавамо све суштаствене појаве и ствари, сва суштаствена збивања и дешавања.

 

Јер, ако ми наставимо и даље да причамо и приповедамо о Ведским Боговима и Белим Србима Стриборјанима из историјске перспективе линеарног времена, времена које у суштини и не постоји, онда ћемо се само изгубити у причама без Сврхе и Смисла.

 

Историјска перспектива, са становишта западног човека, јесте привид психолошког времена, где се разводњава и распршује свако Божанско Стваралачко Дејство.

 

ВедСрбин, Стриборјанин и Аријевац, увек живи Овај Тренутак.

 

То ћемо схватити оног часа када изиђемо из туђинских религија и традиција.

 

Туђинска је вера посве слудила ВедСрбе, тако да су са примањем туђинске вере престали да живе Вечно Сада.

 

Упали су у опсену линеарног времена, и постали су заточеницима психолошког времена.

 

За ВедСрбина и Прошлост и Будућност јесу Једно Велико Сада.

 

Све што се било када догодило, то се управо дешава Овде и Сада; све што ће се догодити у некој далекој и умишљеној Будућности, и то се већ догађа Овде и Сада.

 

Моја Вера, Вера мојих Предака, јесте Жива Вера.

 

А Жива Вера јесте Свест и Свесност, јесте СамоСвесност и Освешћеност.

 

Забуна је настала са примањем туђинских вера и туђинских учења.

 

Изиђите из туђинских вера и туђинских учења, и биће вам у трену све посве јасно.

 

Будуте у Језгру Свих Дешавања.

 

Првотни се Прасак није догодио негде и некад, Првотни се Прасак дешава управо Овде и Сада.

 

И ви у свему томе учествујете у Овоме Трену, заједно са Створитењем, са Богоима и Прецима, као и са Потомцима својим.

 

Е, видите, то, управо то, јесте Вера и Знање наших Предака.

 

Ја више не читам књиге од овога света; већ читам Књигу Живота из Акаше, из Поља Беле Сварге.

 

Ту је све записано ПраЗраком Беле Створитељеве Светлости.

 

Ту, и само ту, јесте Истина.

 

Драган Симовић: ПРАСУШТИ СТВОРИТЕЉ

 

 

 

Све је живо и све посвећено.

Све посвећено и све одуховљено.

Ти си у свему, и све је у теби.

Дрвета и биљке, животиње и тице, вода и земља, ваздух и светлост, заиста, све је то једно Суштаство Сушто; све је то због тебе и ти зарад свега.

Онај који је невидљиво у свему Присутан, без престанка ствара из Суштаства Свога, Себе не трошећи.

Што више ствара и даје, све Га више има.

Он је Вечан, Он је Непотрошив.

Стварањем се обнавља, давањем се обнавља; у свему се обнавља и свиме се обнавља.

Он је Свебох, СвеБог; Он је ПраСушти.

Вера твојих Предака јесте Вера Свести.

Из Свести исходи Вера, из Вере се шири Поље Свести.

Сварга је Небо Бога Сварога, Небо озарено ПраВиделом Свебоха Дике Створитеља.

Ти се угледај на Велике Претке, а туђинце пусти нека иду путима својим, путима без Сврхе и Смисла.

 Туђинци никада нису знали за Пут Светлости, Пут Богова наших.

Туђинци нису нити од Суштаства нити од Дејства нашега.

Оно што је у Суштаству нашему ПраЗраком Сваргиним уписано, То они никада појмити не могу.

Све је живо и све посвећено.

Све посвећено и све одуховљено.

У свему је, заиста у свему, Створитељ Свебох тајинствено присутан.

Драган Симовић: НА ПУТУ КА ДОМУ СВОМЕ

Шта ми знамо о

далеким световима,

о чистој светлости

у нама унутра?

 

Ко смо ми

и куда ходимо?

Где смо све били

и где ћемо бити?

 

Вазда се изнова

рађамо и умиремо;

вечно на путу

ка Дому своме!

Драган Симовић: КО САМ ЈА?

Ко сам ја,

 када станем лицем

спрам Лица Створитеља?

Ко сам ја,

 када одбацим све што сам у свету овоме

 створио и стекао?

Ко сам ја,

када пређем све прагове

Појавног, Видљивог и Појамног?

Ко сам ја,

 када напустим плотско, видљиво тело;

 када изиђем из ума, из мисли, из умећа;

када останем без имена и обличја?

Ко сам ја,

када сагори сујета, таштина и гордост у мени;

када ја престанем бити ја;

када изиђем пред Живога Бога,

пред Претке,

земаљске и небеске,

 и пред Потомке своје –

 рођене и оне далеке

који ће се родити после многих векова?

Ко сам ја,

када престанем бити син родитеља својих;

 и муж живoтне сапутнице своје –

а мајке деце моје –

и отац синова и кћери својих?

Ко сам ја,

када сам Нико и Ништа –

 без дела и заслуга,

 без знања и сазнања,

без жеља и намера,

без осећаја и осећања,

без мишљења и позвања?

Ко сам ја,

Створитељу,

када све моје од мене отпадне,

 а остане Само

Присуство Твоје?

Јесам ли тада Ти у Теби?

Јесам ли тада, уистини, Син Твој?

Јесам ли тада

 Једно с Тобом и са Собом?

Јесмо ли тада Ти и Ја –

Једно Дејство

 и Једно Суштаство?

Драган Симовић: СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ У БИЋУ ВРЕМЕНА

Сврха и смисао сваке Србске Владе, у последњих стотину година, јесте уништење Државе и затирање Србства.

Ниједна Србска Влада, у последњих стотину година, није била Србска, нити је ишта за Србство чинила.

Све Србске Владе, у последњих стотину година, имале су један једини задатак – да распродају Србију, да поткопају и разруше Државу, да посве ослабе и, на концу, да сасвим униште и затру Нацију.

Ниједну Србску Владу, у последњих стотину година, нису ни бирали нити стварали Расни Срби, они Срби који имају Србски ДНК и Србски Светлосни Запис, већ су све Србске Владе, у последњих стотину година, бирали и стварали НеСрби, они који имају само србска имена и привидне србске родослове.

Ово је веома важно да схватимо и освестимо, како не бисмо и даље лутали и улудо распршивали животну енергију, покушавајући да разрешимо нешто на разини политике и друштва што се, превасходно, разрешава само на пољу Свести и Свесности, односно, само у пространствима Духа и Наслеђа.

Напросто, дошао је тренутак када морамо почети да уважавамо духовне науке, те да не лутамо више од једне до друге позитивистичке, илити лажне материјалистичке науке, обмањујући, успут, како себе тако и ближње своје.

Ми морамо да схватимо и освестимо, да је огромна већина Расних Срба изгинула у Првом светском рату; да је велик део Расних Срба затрт у Другом светском рату; као и да је она мањина преживелих Расних Срба, после Другог светског рата, или расејана по беломе свету или посве скрајнута и ушуткана у Србији.

Ако је пред Први светски рат, рецимо, било осамдесет посто Расних Срба, сада их нема ни петина!

Више од осамдесет посто од овога што се данас Србима зове, нема никакву свест о Србству и Словенству, о Пореклу и Предању, о Прецима и Традицији.

Надаље, више од осамдесет посто оних који се Србима зову, нема Србски ДНК, нема Србски Светлосни Запис, нема Србску Етику, нема Србску Вертикалу.

Они су, напросто, нешто посве друго, и они, уистини, желе да буду то нешто друго (што осећају и верују да јесу!), и то, свакако, јесте њихов избор, који се мора уважавати и поштивати.

Ако неко нема Србски ДНК, и нема Србски Светлосни Запис, а има само србско име, не може нико од њега створити Расног Србина!

 То је Закон!

Она мањина Расних Срба, ВедСрба, Стиборјана, ПраАријеваца, мора да пређе на Есотерно Поље, на Поље Духа Стварања, да васпостави своје Духовно Језгро, да се повеже са Великим Прецима, и да ствара Државу, не у Простору, већ у Времену, у Бићу Времена!

Заиста, није важно Пространство, није значајна Територија, већ је значајан, и битан, Дух Стварања, Биће Свести и Свесности.

По Предању Стриборјана, ВедСрбима се то већ једном догодило, пре 7520 година, и тада су они створили Државу у Времену, тако што су, из Духвног Језгра,  ширили своја Света Знања преко Светог Језика по васцелом свету.

Ово искуство је веома важно, и у овоме Времену, за преостале ВедСрбе који су остали без своје Државе.

Само ће улудо трошити драгоцену животну енергију, на буђење и освешћивање оних Срба Натуршчика, оних што, уистини, нису од Србскога Рода.

Има још Древних Народа, који су духовно ојачали и оснажили тек онда када су остали без властите Домаје.

Зато не смемо очајавати, нити Духом клонути, већ да есотерно, тајинствено и тајанствено, дејствујемо из Духа Стварања усаображени са Бићем Времена.

Уосталом, боље је сачувати Језик и Предање, него ли земље и градове!

То је Наук наших Великих Предака.

Драган Симовић: ЧАРОБЊАКОВ ЗВЕЗДАНИ ПЛЕС

За Ленку!

Плешем на водама светог Истера,

 и са мном плешу звездана јата.

 Ништа и Све у трену бивам;

 Ништа не бивам, а Све јесам.

Око мене снежна тишина,

плаветнобела и све дубља;

све тиша тишина у дубини,

 и све јаснија на висини.

Плешемо јасике сетне и ја;

плешу оскоруше и борови вити;

и модре јелике, у даљини,

плешу на ветру од пурпура.

У сутон вечерњи плаветнозелен,

све плеше, гле! титра и трепери,

од Милине и Дивот-Дивоте,

што се на Земљу, с висина, низводи.

Што се на Земљу, с висина, низводи!

На водама Словенског Истера,

 негде у белој снежној тишини,

9. децембра, 7520/2012. године.

Драган Симовић: АрТањ – Планина Која Светли

 

Предање Ананде Перуна Белобора СрбИнде, исприповедано на светим водама Словенског Дунава, у позну јесен 7520. године.

 

 

 

 

Подно Планине Која Светли, што се АрТањ зваше, у три се прстена светлосна кружно простираше Света Земља АрТанија, у којој обитаваху Посвећени ВедСрби, сушти потомци Ведских Богова, чувари Древних Знања, усаображени са Пупком Света.

Из Језгра АрТња, из Бића Што Исијава Сушто, бризгао је без престанка Вечан Живот, што се у Дух и Дах Сварожницом узвођаше до Језгра Звезданих Јата, а отуда се, опет, Сварожницом низвођаше до Пупка АрТаније, запљускујући у три прстена светлосна Земљу АрТанију, обесмрћујући, из трена у трен, сва бића сушта Свете Земље Сварогове.

Све се ово збиваше у Златно Доба Стриборије, пре седамдесет и пет векова, када су се на Небу АрТамије могла видети Три Сунца Поноћна, која бејаху васаображена са Великим Духом Стварања.

Све тада бејаше девичански чисто и прозрачно, прожето Милином и Дивотом Створитеља, а сва бића сушта светлуцаху и титраху плаветном светлошћу Перунових вагрених стрела, што се Доњим Небом преплитаху и распршиваху творећи Сваргино Поље Дејственог Штита.

На Свету Земљу АрТанију, подно Планине Која Светли, могли су само Они Који Су Посвећени да кроче и да обитавају у Милости Триглава Великог.

Они Који Су Посвећени били су, устини, чуварима Мајке Земље, и носиоцима Древних Знања што су се само у АрТанији чувала и Живим Словом преносила са колена на колено унутар Кола Посвећених ВедСрба ПраАријеваца, који су изравно од Ведских Богова посвећени.

После многих векова ПраВасељенскога Сна, снова се буди Планина Која Светли, која се АрТањ зваше, призивајући Пробуђене и Освешћене, да се око Сваргиног Пупка саберу и усаобразе са Вечно Титрајућим Језгром Звезданих Јата.

 

 

 

 

Драган Симовић: О СРБСКОМ ДУХОВНОМ ПЛЕМСТВУ

 

 

 

Нема здраве и јаке Нације, без здраве и јаке националне духовне и културне елите!

То је оно што су Древни звали Племством, Аристократијом.

Племство је Стожер, Божанска Оса, Вертикала Нације.

Племство је увек будно, попут савесног и одговорног стражара, који бдије и помно осматра са највише куле Нације, са највише куле Народа, Рода, Племена и Родине.

Србски проблем већ одавно, можда вековима, јесте управо то – немање националне духовне и културне елите!

Сви погроми, све пошасти у двадесетом веку, сва србска страдања, све је то, уистини, последица немања Србског Духовног Племства.

Све наше приче садање о родољубљу и патриотизму, сви наши покушаји да изиђемо из мочваре у коју смо давно упали, сва наша чињења и нечињења, и сви подвизи наши да се као Народ усправимо, да осмислимо и створимо здраву и јаку Државу, понављам, све то скоро бива без Сврхе и Смисла, зато што немамо Духовно Племство, зато што немамо Вертикалу.

 Шта је у самој бити Духовно Племство?

Духовно Племство је за Нацију оно што је Домаћин за Породицу!

Да ли може да напредује и, да се здраво духовно развија, она Породица у којој нема Домаћина?

Наравно да не може!

Такве се породице брзо осипају, урушавају и изумиру.

Такве породице брзо захвати деградација и декаденција, а то у преводу значи, свака телесна, душевна и духовна болест.

Е, видите! То исто се дешава и са Нацијом без Племства; а Племство је само друго име за националну духовну и културну елиту.

Истина, Племство има своју цену.

Скупо је!

Али, зато Нацији без Племства бива још скупље!

Са једне стране, Племство има своју цену, но, са друге стране, одсуство Племства има три пута већу цену!

У другој половини деветнаестог века почело је, некако тихо и стидљиво, да се, као ружин пупољак, замеће и поступно развија Србско Духовно Племство. И све је тако неприметно текло до Првог светског рата. У Првом светском рату Србски је Народ доживео велико страдање. Скоро да је преполовљено Биће Србства.

Преполовљено је и Духовно Племство.

Са стварањем Југославије, ионако већ ослабљено, Србско је Племство скрајнуто устрану, потиснуто на маргину друштвених збивања.

И сама творевина, по својему унутрашњем и унутарњем устројству, коју зовемо Југославија, није била наклоњена Србском Племству.

 Јесте била наклоњенима неким другим Елитима, али србској – никада!

У Другом светском рату, поново велико Србско страдање, и поновно грозно затирање Елите.

Оно мало преживелих од Србске Елите, комунисти су извели пред зид смрти, у позну јесен 1944. године.

Тако смо деведесете године дочекали без икакве Елите, и тада смо, као Породица без Домаћина, доживели да нас васцели свет сатанизује, онако како ниједан народ у повесници човечанства никада није био сатанизован!

Шта значи сатанизовати један Народ?

То значи, песнички речено, објавити да је тај и тај Народ дивљач за одрестел. Дивљач коју је дозвољено, штавише, и пожељно, без милости убијати!

Шта нам је сада чинити?!

Једини ваљан одговор био би, да, ма како то било мучно и болно, изнова, из пепела, из нечега и ничега, како год знамо и умемо, снова васпостављамо Србско Духовно Племство. Али, Србско!

Јер ово што тренутно имамо, ова такозвана културна елита, то није ни културна, ни елита, а поготову није –

Србска!

Ово што сада имамо, што се зове културном елитом, то више ради против Срба него за Србе.

Ова такозвана културна елита, уистини, презире све што је Србско!

Мора, заиста мора, из пепела, из нечега и ничега, да  снова, као жар–тица, као феникс, васкрсне Србска Елита!

Србска Дијаспора, и србски успешни и богати појединци, могу у томе чину да одиграју главну улогу.

Могу, ако желе и хоће!

Политичари, странке и партије, све је то једно Велико Ништа без Стожера, а Стожер је Духовно Племство!

Драган Симовић: ОВАКО БЕСЕДЕ ВЕЛИКИ ПРЕЦИ ИЗ БУДУЋНОСТИ

 

 

Слово А

 

Оно што називамо стварношћу, то је само једно од мноштва показивања илити пројављивања Сваргине Стварности, која људима бива непојмљива и недокучива, неухватљива и несазнатљива, неодгонетљива и неспознатљива.

Стварност је оно што ти појимаш и схваташ као стварност, иако је она тек један зрак Сваргиног Кола!

Да бисмо могли да сагледамо Сваргину Стварност, морамо да скидамо овој по овој Таме, слој по слој копрене НеЗнања (а НеЗнање је човеков смртни грех, из којега се рађају сви потоњи греси!) са нашега Суштог Бића, да би наше Биће, потом, без иједног овоја Таме, могло да сагледа и препозна Сваргину Стварност као властито Светлосно Суштаство.

Ти си дуго времена нас, Своје Велике Претке (а и то је бивало због овоја Таме!), тражио и видео у Прошлости, док ми, уистини, обитавамо у Будућности!

Будућност је Сваргино Коло.

Будућност је Биће Времена илити Светлосни Прстен свих светова, свих звезданих јата.

Будућност је увек Будуће, а Будуће је Садашње.

Будући Тренутак јесте Садашњи Тренутак.

Садашњи Тренутак, Вечно Сада, не би постојао без Будућег Тренутка, зато што је Сада само привид Оног из чега исијава Сада, а то је Будуће у стању мировања кроз кретање, и у стању кретања кроз мировање.

 

Слово Б

 

У Створитеља је Све Стварање, а Стварање је мировање у кретању.

Стварање је, гле, вечна промена без промене!

Све се њише, таласа, гиба и мења, а, ипак, вазда све исто остаје и бива.

Стварање је попут плеса вила на пропланку ветрова.

У ПраВасељени све плеше без престанка.

Створитељев плес јесте Живот вечан у свим световима, на свим ступњевима, у свим појавним обличјима, у свим пространствима.

Садашњост, Прошлост и Будућност јесу само Три Образа, Три Лица Суштога Триглава, Онога који без престанка плеше у Себи.

Његов плес јесте Живот без почетка и свршетка!

Живот, гле, одувек и заувек, и свуда, у Овоме Трену Велике Будућности!

 

Слово В

 

Ми, твоји Велики Преци, јесмо једно с тобом у свим пространствима, у свим световима, у свим временима, минулим и будућим, иако нема ни минулих ни будућих времена, већ постоји само Једно Време Сушто, илити Биће Времена. Али смо ми, истовремено, и Они који ће доћи, зацело, ми смо и твоји Потомци!

Преци и Потомци, заједнички, творе Сваргино Коло. Велико Коло Простора и Времена.

 

Слово Г

 

Будност је веома важна.

Будност је битна!

И Свесност је битна једнако као и Будност.

Уз Будност и Свесност, упоредо, иде и Сневање.

Али не сневање које се распршује у болесном маштању без Сврхе и Смисла, већ Сневање као Стварање.

То је оно Сневање које узноси у светлосне висине; Сневање које бива сама суштина Стварања.

Ми, твоји Велки Преци, јесмо управо онакви каквим нас ти видиш у својему Сневању и Стварању.

Ми, твоји Велики Преци, бивамо и твоји Велики Потомци. Јер, Коло се Сваргино непрестанце окреће.

Час смо ти Преци, а час, потом, Потомци!

Ти си она Оса у Колу, она Глава у Средишту Кола, што мирује док се Коло окреће.

За Овај Тренутак ти си нам веома важан!

Ти усмераваш све наше моћи, све наше науме, све наше намере, сва дејства наша, кроз Сневање

и Стварање своје.

 

Слово Д

 

Ми смо некада давно, а то у овоме часу, Одавде, изгледа као да је јуче било, ваљано обављали своје задатке од Створитеља нам Триглава задате.

Тада је овим светом владао Ред и Склад, и све биваше Лепоти и Доброти подређено.

Стожер свеколиког нашег битисања бејаше Божански Језик.

Језик у којему свака Реч, у којему свако Слово бејаше било са Сврхом и Смислом.

 

Слово Ђ

 

У то Златно Доба Стриборије сви бејасмо били Једно.

Један Род. Један Језик. Једно Биће.

Кварење, осипање и пропадање нашега Рода ишло је преко Језика и кроз Језик.

Некада Велики Божански Језик ВедСрба распрши се и разводни на стотине, на тисуће, незнатних језичака у којима је све мање Сврхе и Смисла.

Све Суштаствене и Творачке Речи, сва Света Слова, осташе изван тих језичака, а од Речи је остала само љуштура без Душе.

Наш негда Велик Род више не разуме самога себе!

 

Слово Е

 

Кварење Божанског Језика ишло је преко туђих вера, које би Род наш испрва из знатижеље прихватао, не слутећи шта се иза тога скрива.

Не слутећи зле науме и намере оних путника и трговаца који су Земљом нашом проходили.

Били смо болећиви према њима, и то нас је скупо стајало!

Наша надалеко чувена гостољубивост бејаше погубна по нас!

У својој Доброти нисмо били Будни.

Нисмо имали довољно Мудрости да разлучимо битно од небитног.

Од тада, од тог часа, почиње суноврат Рода нашега, ВедСрба Стриборјана.

 

Слово Ж

 

Испрва нам се вере туђе чињаху примамљивим, јер бејаху били слаткоречиви они што их проведаху, али смо, убрзо потом, осетили свеколик чемер и јад,  сагледавши све муке и невоље наше будуће.

Те вере нису из Светлости и од Светлости, већ су то обмане и лажи оних што у Тами обитавају, народа дивљих и крволочних који се притворством и лукавством служе.

Те вере су као црне чаролије које засене и слуде посве човека, тако да после неког времена, брат испуњен  мржњом, крене противу брата, синови противу очева својих, племе противу племена, народ противу народа. Сви су у завади, и у рату, са свима; нико никоме не верује, нико никога не спасава, нико никоме Доброту не чини.

 

Слово З

 

Када се одбаци властито Предачко Предање, и прихвати туђе уместо својега, тада се преокрене Свест у човеку, а са преокретањем Свести, човек, будући да је већ прекинуо везу са својим Прецима и Боговима, бива лак плен свих оних мрачних а невидљивих ловаца на људске душе.

Управо то се и догодило са свеколиким Родом ВедСрба!

И зато они сада, без престанка, ево, кроз многе векове, воде грозан рат противу самих себе, истребљујући се између се, и сатирући се до последњега.

 

Слово И

 

Будући да је светом, у којему обитаваш, посве завладала Тама, и да је Род твој у безнађу и Племе твоје у расејању, држи се Сваргине Осе и Језгра Вечно Дишуће ПраСветлости, и одржавај везу с нама, који јесмо како твоји тако и свих иних из Рода и Племена твојега – Велики Преци; а ми ћемо вам, убрзо, на тајинствен начин, послати помоћ из Виших Духовних Светова, да се избавите из Царства Таме, и да на Пут Сварогове ПраСветлости крочите.

Драган Симовић: БОГ ВОЛИ ТИШИНУ

 

 

Бог воли тишину.

У тишини, гле, Суштаство Божје бива Дејство Божје!

Бог се у тишини тишином обраћа Души утишаној.

Само у тишини Душа Жива са Богом разговара.

Говор Божји јесте толико снажан и моћан да се једино у тишини чути и разумети може.

Најсилнија грмљавина Божја бива најдубља тишина.

Од тишине нема ничега гласнијег и речитијег у свим световима, у свим звезданим јатима.

Стварање Божје јесте грмљавина преточена у тишину.

Бог воли тишину.

У тишини, гле, Дејство Божје бива Суштаство Божје!

Што се Душа Жива већма примиче Богу, тишина све дубља бива.

Најдубља тишина свих најдубљих тишина у Срцу Божјему пребива.

Повратак Богу јесте повратак тишини и стварању.

Када се Душа Жива преда Божјему Стварању, бива тишином најдубљом прожета.

Бог воли тишину.

Тишина је и Божје Дејство и Божје Суштаство.

Онај ко истински жели да се врати Богу, пре тога мора да позна тишину, у Срцу, гле, и у Бићу своме!